Emotivni invaliditet – bolest novog doba. Postali smo emotivni invalidi, a da toga nismo ni svesni. Imamo dve ruke, dve noge, dva uha, jednu glavu, izgleda da nam ništa ne fali. Jedino što mi se čini da je srce izostavljeno sa spiska obaveznosti kod izgradnje novog čoveka 21. veka. Nije to lako prihvatiti jer čovek, koji ima 50-ak godina, ne može da prihvati da se civilizacija tako brzo menja.
E pur si muove.
I to prihvatamo, ali nam teško da prihvatimo da su ljudi izgubili humanoidne osobine. Nema osećanja, a o saosećanjima i da ne govorimo. Empatija se to danas zove. Nekad je bilo prirodno i prirođeno da pomogneš bližnjemu svome, a danas imaš vebinar o tome kako da delaš kad je neko tvoj u opasnosti. Ili se samo uči kako sebe da zaštitiš, kako da sebe samog staviš u epicentar. Moja sreća, moj indentitet, moj… A gde su tu neki drugi kojima treba zera i sebe da daš, jer „tako možemo biti celi“. Svet se izopačio sasvim. Ne znaš gde počinje, gde se završava, kome verovati, kome ne. I kad vidiš rođenim očima, nisi siguran da je crno crno, a belo – belo.
Emotivni invaliditet je vidljiv na svakom koraku. U prodavnici, na trgu, u gradskom autobusu, u dvorani… I za sve ostale telesne nedostatke čovek je izumeo zamenu, pa imamo pomagala sa kojima se donekle kompenzuje nedostatak ruke, noge… a za ovaj naš (ne)vidljiv invaliditet nema ortoze koja će nadomestiti nedostatak.
Quo vadis, Domine?
Za Njega smo sigurni, ali kuda smo mi obični smrtnici naumili, jadni mi. U nekakav celulozni okvir u kome su pendreci dozvoljeni u ime nekoga ili nečega, u kome se ne zna ko je kome brat, u kome su prijatelji misaona imenica, u kome se priča jezicima nerazumljivim, u kome ne postoji podrška i pohvala, sigurno rame za plakanje, poverenje, pouzdanje i čestitost. U kome se reči ne mere ljudskošću niti ljudskost rečima.
Pitanje nad pitanjima jeste – ima li nam leka. Može li neka bokvica ženska da izvida rane ovom nesrećnom rodu. I nema znaka pitanja na kraju rečenice, jer, čini se, retorsko pitanje nam lebdi svima nad glavama. U šta se uzdaditi, u koga? U Boga dragoga, da nam pomogne da nađemo put ka izlečenju ove bolesti srca u kojoj se svi nađosmo. Virusno, majku mu! Kud god da okreneš ti nevidljivi mikrobi vrebaju. Nekad je koronom zovu, a nekad je obična ljudska posrnulost!
Emotivni invaliditet ostavlja trag za sobom
Mladi i igra 